Đavolji kamen je prirodni fenomen nastao erozijom stena. Kuće od kamena, blata i pruća, oko desetak kamenih kupa visokih pedeset metara i crkva. Niko ne živi tamo, niko se ne ženi u crkvi i sve zbog legende da je to ukleto mesto i kao što ljudi iz ove regije kažu da je to „delo đavola“.
Stanovnici Gornje Pčinje prepričavaju legendu, prema kojoj su đavoli nameravali da preokrenu tok Pčinje, kako bi tekla prema Bugarskoj, zbog toga su pokušali da spoje obale ove reke. Meštani su kidali čitave stene sa okolnih brda, ali nisu uspeli da ukrote mračnu reku. Videvši da su bespomoćni i da im je ponestajalo kamenja, krenuli su prema Kosovskom Pomoravlju, ka klisuri Končulj. I tu su našli najveću stenu. Uprtili su je na leđa i vratili se da još jednom pokušaju da pobede prirodu. Usput su često zastajali i odmarali se, jer je stena bila preteška za umorne ljudi. Kada su ujutro stigli do sela Klinovac, uplašeni da ljudi ne otkriju njihove namere, bacili su stenu pored jedne vodenice. Tako je, prema jednoj legendi, nastao Đavolji kamen.
Druga legenda kaže da su pčinjani godinama pokušavali da izgrade crkvu pored reke, ali sve što bi oni tokom danam sagradili, đavoli bi tokom noći odnosili i ostavljali na Đavolji kamenu. Ovako je crkva sagrađena na samom brdu koje ima 60 metara.
Isto tako Pčinjani mogu objastini i činjenicu zašto se niko ne ženi u crkvi.
U davna vremena zavoleli su se momak i devojka iz Donje Trnice, ali njihovi roditelji to nisu odobravali i nisu hteli da blagoslove njihovu ljubav. Mladi muškarac je bio jedinac iz najbolje kuće u selu, a devojka bila je lepa ko nijedna druga u čitavoj regiji, ali jako siromašna. Uprkos besu roditelja, dvoje mladih odlučili su da ozvaniče svoju ljubav. Roditelji nisu mogli ništa da naprave i zbog toga su odlučili da organiziraju svadbu na pravi način. Venčanje se održalo u spomenutoj crkvi na Đavolji kamenu. Kad su izašli iz crknje mlada i mladoženja su uzjahali okićene konje. Ali jedan konj, uplašen od vike i dešavanja svatova, pojurio je prema provaliji i pao, zajedno sa mladoženjom na leđima. Videvši to, mlada je skočila sa svog konja, potrčala prema litici i bez razmišljanja skočila. Tako se odmah sreća pretvorila u nesreću.
Od tada se, tvrde Pčinjani, u ovoj crkvi više niko nikada nije venčao, niti je neko dete kršteno. Zbog svog velikog značaja, crkva je sada pod zaštitom države. Uprkos legendama i pričama o tome kako je mesto naseljeno duhovima, narodom se proširilo i verovanje da boravak u ovoj crkvi leči neplodnost.
